xvii i božo sušić by vječita prijateljica šjor bože (e, sad se mislite ko je to hehe) - fala joj :o)

znači, položila XVII vozački. kako je teklo, a? cilu šetimanu san vozila. svaki dan. vozila san i sinoć, split –omiš. mislin da je to bila odlična strategija moga instruktora bože sušića. vozi, dok voziš, vježbaš i nimaš vrimena kukat i mislit šta će bit sutra na ispitu. tako san sinoć mislila kako se vratit u split, čekala bus, vozila se doma i ko je jema vrimena za trtu-mrtu. spavala san fala bogu dobro i mislin da je i to vrlo bitan faktor.

 ujutro san rekla sebi:

gren položit vozački. moren i moran. ako san sinoć došla jedanaesti put do omiša, boga mi doč ću danas i do dozvole.

ovod ću posebno napomenit da mi je instruktor božo sušić darova te vožnje do omiša i zafalit mu se – to mi je dalo tako potribnu kuražu. 

poligonske radnje su mi se priznale o’ prošloga puta, ukupno je bilo 3. puta, ali 1. opće nije sličija na ispit (vidi arhivske postove).

vidin, momak prije mene je pa. lice tužno. bokun san se pripala. međutin, instruktor mi je reka da momak inače vozi dosta solidno, ali eto, danas nije gleda trokutiće, stopiće i sl. i da je zaradi tega pa. današnji ispitivač: jure granić, pokaza sa ka vrlo kulturan i korektan. krenili smo u 8:10, nije bilo kašnjenja. motor mi se fala bogu ugasija na samom izlazu iz poligona, a nije se ugasija misecima. narafski, to nije ugasilo moju želju da položin. složin tu vagu ponovno, tonobil krene i pazin na svaki žmigavac, trokutić, stopić, semafor, mrtvi kut, pješaka, pješački, punu crtu itd. ruta je bila od poligona pa put slobodne dalmacije. prošli smo to rakrižje, produžili još bokun pravo, pa u livo skretanje. zavrtili smo se tot bokun ka trotuli, nisan rekla keks i eto nas kod građevinske skule, odatle gremo put cukarina. radovi na cesti me ovi put nisu zezli, a ni sve babe i dide ča se bacaju na cestu di nima pješačkog. cesta je bila dosta prohodna, ali poza tega gren na mažuranićevo, pa put starog placa. tot veeeliki konfužjun, tot san bokunić jače kočila da ferman tonobil zaradi nekog lika ča se baš mora itat na cestu na mistu di nima pješačkog. na toj ulici jema pješački svako malo, ali ne, mora lipi i šesni naš čovik tamo di nije pješački. zaradi čega pulicija barenko jednega ne kazni, a? mislila san da će me zaradi tega snažnijeg kočenja bacit, u tom momentu mi se skoro srušija svit. ništa, gremo dalje. raskrižje isprid tunela. kontan sad ćemo još u tunel. ma ke, kaže vozimo na poligon. ispit je finija bokun iza poligona, more bit da tot more i počet, ja san izabrala kretanje s poligona. tot mi je ispitivač reka da san prošla i mojoj srići nije bilo kraja. došlo mi je da odma zabalan ples radosti. sad jeman potvrdu s kojon ne smin vozit, vengo moran poč na puliciju i tot ću napravit vozačku dozvolu. bit će to najlipša dozvola na ovom svitu. 

feštali smo u restoran babilon, odilo se na obid, izilo se miješano meso sa žara, pečena teletina, kumpliri i tako to. bilo je super. kužina za sve pohvale.

sad se ćutin bolje. pritisak mi je bija ogroman. bojala san se oče li me hak zvat na 4. oli ne daj bože 5. put ako padnen, a jemala sam samo još 20 dana na raspolaganju. kako san vidila oni čekaju barenko misec da zovu, trta ogromna. postojala je opasnost da sve propadne i da se dogodine mora sve nanovo, i teorija i prva pomoc i poligon i grad. gospe moja, necu njanci mislit.

šta bi još bilo bitno reč, a? sati san potrošila višje o’ 100 - pinezi ne pitajte, mislin priko 10 000 - 15 000 kunića. na to još moren dodati i vožnju po magistrali. njanci jedan minut uložen u učenje mi nije žaj, ono ča je otišlo na nerad mi je žaj, međutin to moja krivica nije.

bila san u dvi autoškole, golf i sušić. u školi golf san prominila dva instruktora, sa prvin nisan bila zadovoljna, to je bija miroslav grgurević. o temu se pisalo prije, koga zanima more nač u arhivi. u međuvrimenu je partija na oni svit, bog mu da pokoj, otiša je vrlo mlad, tragično, ostavija za sebon četvero dice i šta se tiče mene, brez obzira na sve, želin mu da počiva u miru. 

drugi instruktor mi se zva nebojša banović i za njega jeman samo dobre riči, kulturan je i dobro uči. moren reč da me on naučija vozit tonobil, a da mi je božo sušić, treći instruktor, da kuražu, temeljito izbrusija znanje, odveja me i u rizičnije situacije i sve to je dragocjeno iskustvo.

iskoristit cu priliku da se obojici zafalin, ali kod bože sušića san položila i to zaslužuje i slikanje za internet. narafski, da mi nije priča svašta nešto, čovik bi mu da 5, ovako eto +4. 

učila san vozit na toyoti yaris i VW-ima. ako se može birat, sigurno ću dat prednost VW. 

od svih faca vezanih za polaganje vozačkog mi se definitivno najviše svidija željko sušić – voditelj u školi sušić, pari mi ok čovik zdrave pameti, pa ću i to ovod napisat. 

voditelja iz škole golf san komentirala u arhivskim postovima, ništa loše nije notano, koga zanima neka potraži.

u svakom slučaju, autoškola je gotova i sad slidi novo razdoblje. autoškolu neću pamtit ka nešto lipo, bilo mi je to vrlo stresno i naporno. da se ponovno rodin, ne bi čekala 35 godina, otišla bi polagat sa 18. sa 35 to nije nemoguće naučiti, ali je vrlo teško. sa 35 peršona već jema izgrađene stavove, svoje zvanje i sl. i puno joj teže pada rič kritike u autoškoli, a ona je tu neminovnost. sa 35 čovik višje razmišlja i oprezniji je (šta je svakako bolje), ali sa 18 se manje boji, još je ka šimija, narafski, kad je straj manji, to učenje lakše gre. mene je zeznija život u centru, nije mi bila potriba vozit i eto. poza završenog tečaja mišljenja san da to triba sredit mlad i dobro se raspitat u kojeg instruktora poč. i dalje mislin da ne triba vozit brez vozačke, možda pokušat naučit osnove (ali ko ti garantira da će te to dobro naučit oni ča nije instruktor, hm?!), ali nikako u promet brez vozačke, to ne.

 još uvik ne guštan dok vozin i još uvik mi je tonobil zadnja rupa na svirali ča se tiče nekih vridnosti u životu. vazest ću neki mali, ne preskup, kojin ću moč doč di triba. nastojat ću bit oprezan vozač, ali ne virujen da ću u šofiranju ikad guštat. to je to, finila autoškola. poći ću kad napravin vozačku još se malo vozat s instruktoron do omiša, a tek poza još takvih vožnji sama u tonobil. niman još kuraže za poč sama.

vengo, znate li šta mi je dosta pomoglo, a? moj traktorić za vježbanje, e… jeman maloga, to mi je u skadu s financijskim mogućnostima hehe. dobila san ga kad san vazela libar kratka povijest traktora na ukrajinskom. njime se vježba na stolu u kužini, a na ispitu mi je donija sriću. jerbo, pari mi se da se brez traktora ne more, e…

 ajmo ča finit ovi post na način da zafalimo svim dragim ljudima koji su me bodrili ovih godinu dana. fala in, brez njih bi bilo još teže.

jubi vas

XVII

cili put do vozačke dala sam skroz namjerno, neka se vidi kako je teško išta pošteno steč. narafski da ću sad obožavat one s falšon dozvolon, isto ka šta obožavan one ča su s falšetama došli na mista koje bi u normalnoj zemlji pokriva svit ča jema pošteno stečene dokumente.

vidi npr.: http://www.xvii-online.com/p-sve-za-lipe-joci/89199.html , još uvik radi, sad se sprema na trošak poreznih obveznika koristit i pretporodiljni...

 traktor za sriću by XVII